Прослава језичке разноликости
Људски предуслов
На нашој планети живи преко седам милијарди људи који говоре између шест и седам хиљада језика. Неки језици имају стотине милиона говорника, као на пример енглески или кинески, али већину осталих говори по неколико хиљада, или пак само шачица људи. У ствари, 96% светских језика говори само 4% популације. Европљани често мисле да на њиховом континенту постоји изузетно велики број језика, посебно у поређењу са са Северном Америком или Аустралијом. Пак, само 3% укупног броја светских језика, неких 225, изворно су европски. Највећи број светских језика користи се у широкој области која се пружа са обе стране екватора – у југоисточној Азији, Индији, Африци и Јужној Америци. Многи Европљани можда сматрају да је један језик сасвим довољан, али између половине и две трећине светске популације двојезично је до одређеног степена, док је значајан део популације „вишејезичан“. Вишејезичност је чак више у људској природи него једнојезичност. Разноликост језика и култура, као у случају биолошке разноврсности, постаје све позитивнија и лепша појава сама по себи. Сваки језик има свој поглед на свет и производ је сопствене историје. Сви језици имају свој сопствени идентитет и вредност, и сви су подједнако способни да служе као средство изражавања, а из истраживања знамо да ниједан језик није суштински тежи за учење и усвајање од неког другог.
Структура језика
Језик је вишенаменски, арбитрарни систем гласова и симбола који групе људи користе за међусобну комуникацију, изражавање културолошког идентитета, обележавање друштвених односа и као извор ужитка (на пример у књижевности). Језици се међусобно разиликују по гласовима, речнику и разговорним шаблонима, али су сви изузетно комплексни системи. Број самогласника и сугласника варира од десетак, па до преко стотину. Европски језици негде су између – са 25 у шпанском до чак више од 60 у ирском. Различити алфабети осликавају те гласове до различитог степена прецизности: неки од њих, као велшки, чврсто се држе правила, док су други, као енглески, пуни изузетака. Уз помоћ граматике, сваки језик је у стању да створи неколико хиљада примера творбе речи и реченичних конструкција. Сваки језик има огроман речник способан да задовољи потребе својих корисника – у случају европских језика, где је научни и технички жаргон знатан, речник може достићи и до неколико стотина хиљада речи и синтагми. Обично говорници знају и користе само делић укупног речника свог језика. Број речи које високо образоване особе поседују у свом речнику и активно користе може достићи и 50 хиљада; речи које знају, али не користе – пасивни речник – нешто је већи. У свакодневној комуникацији, људи обично користе мањи број речи које се чешће понављају - процене су да до 21. године старости људи изговоре око 50 милиона речи. Живи језици и културе стално се мењају – људи мењају начин на који пишу и причају под утицајем других; нови медији, попут Интернета, пружају језицима нове прилике за раст и развој. Језици су стално у међусобном контакту и тако утичу једни на друге, посебно кроз позајмљивање речи. Енглески је, на пример, током векова позајмљивао од преко 350 језика, док европски језици и данас многе речи позајмљују из енглеског.
Усвајање језика
Учење матерњег језика нешто је што радимо у првих пет година живота, иако се неки делови језика, као речи, непрестано уче. Језик се развија у неколико етапа. У току прве године живота, бебе производе широк спектар звукова, из којих се развијају ритам и интонацијски шаблони, а потом и самогласници и сугласници. Око прве године живота, бебе изговоре и прве речи. Током друге године почињу да користе и комбинације од по две речи, полако отварајући пут и за комплексније комбинације. Већ са три и четири године користе дуже и сложеније реченице. До пете године живота, дечији речник са неких педесетак достиже неколико хиљада речи. Под матерњим језиком најчешће се подразумева први или доминантни језик особе. То је језик који људи најбоље познају, језик који најчешће користе, или језик са којим се највише поистовећују. Међутим, док је код већине двојезичних особа ова подела јасна, како су са учењем другог или трећег језика почели у школи или касније у животу, код појединих су оба језика толико блиско повезана да је немогуће изабрати „први“ и „други“ језик. Не постоји чврста граница у годинама након које је немогуће научити други језик. Двојезичност је сложена појава - уврежени је мит да су оба језика која двојезична особа поседује једнако развијена; у стварности, ретко кад постоји равнотежа. Још један мит јесте да све двојезичне особе поседују исте језичке вештине; у стварности постоји више врста двојезичности. Неки људи звуче као изворни говорници на оба своја језика, други имају осетан страни нагласак у једном од језика. Неки одлично читају оба језика, неки само један. Неки више воле да пишу на једном, а причају на другом језику. У сваком случају, двојезичност доноси много користи. Може вам помоћи у успешном учењу других језика, како други језик олакшава учење трећег. Двојезичне особе креативније користе језик и могу такође имати предности у одређеним областима когнитивног развоја. Двојезичне особе имају и велику предност у комуникацији са већим бројем људи. Блиско искуство са две или више култура омогућава им да буду осетљивије и спремније да премосте културолошке препреке у комуникацији. А ту су и важна практична питања – двојезичне особе имају више могућности за запослење – а широко је познато и да компаније које послују на више језика имају предност над једнојезичним компанијама.
Породице језика
Језици су међусобно повезани као чланови породице. Већина језика Европе може се груписати на основу заједничког порекла у једну велику индоевропску породицу језика. Гране са највећим бројем језика и највећим бројем говорника у Европи су германска, романска и словенска. Германска грана обухвата северну групу са данским, норвешким, шведским, исландским и фарским, као и западну групу са немачким, холандским, фризијским, енглеским и јидишом као члановима. Романска грана обухвата румунски, италијански, корзикански, шпански, португалски, каталонски, окситански, француски, ретроромански, ладин и сардинијски. Словенској грани језика припадају руски, украјински, белоруски, пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки, словеначки, српски, хрватски, македонски и бугарски. У оквиру келтске гране налазе се ирски, шкотски гелски, велшки и бретонски, заједно са корнвалским и манским, који су у процесу поновног оживљавања. Балтичкој грани језика припадају летонски и литвански. Посебне гране са само по једним чланом су грчка, албанска и јерменска. Баскијски је изузетан случај, јер не припада индоевропској породици и корени су му непознати. Друге породице језика такоће су заступљене у Европи. На северу имамо уралске језике: фински, естонски, мађарски, неколико лапонских језика, као и друге мање језике у северним деловима Руске Федерације, као што су ингријски или карелијански. На југоистоку имамо представнике алтајске породице, конкретно турски и азербејџански. Кавкаска породица jезика се користи на релативно малом и збијеном подручју између Црног и Каспијског мора, и састоји се од отприлике 40 језика, међу којима су и грузијски и абхаски. Афро-азијска породица укључује малтешки, хебрејски и берберски језик. Сви ови језици користе мали број писама – већина језика користи латиницу, руски и још неки словенски језици ћирилицу; грчки, јидиш, јерменски и грузијски имају сопствено писмо, док широко заступљени неевропски језици на територији Европе, попут арапског, кинеског и хиндија користе себи својствена писма.
Језици Европе
Процене варирају, али постоји око 225 живих аутохтоних језика. Пет језика са највећим бројем изворних говорника су руски, немачки, енглески, француски и италијански. Међутим, већина европских земаља свакодневно функционише на седам језика. Изузеци су мале државе попут Лихтенштајна и Ватикана, али се чак и ту користе други језици. 49 држава потписница Европске конвенције о култури имају 41 званични или национални језик а многе од њих доделиле су посебан статус и другим језицима. Већина држава има и традиционалне мањинске или регионалне језике. Руска Федерација има далеко највећи број језика који се користе на њеној територији, и овај број се креће од 130 до 200, у зависности од критеријума. Неки регионални и мањински језици добили су званичан статус у регионима где се користе, као на пример баскијски, каталонски и галицијски у Шпанији. Велшки је под посебном заштитом у Уједињеном Краљевству, као што су и фризијски у Холандији и лапонски у Норвешкој, Шведској и Финској. Због великог броја миграција по целом свету, Европа је постала изразито вишејезична. У Лондону, на пример, постоји више од 300 језика који се користе у свакодневној комуникацији код куће. У великом броју већих градова, посебно у западној Европи, број матерњих језика школске популације често може достићи од 100 до 200 језика. Најчешћи су арапски, берберски, турски, курдски, хинди, панџаби и кинески. Међутим, многе од ових језика користи само мали број говорника и њихова будућност је угрожена. Свакодневна, неформална, усмена комуникација између родитеља и деце од кључне је важности за њихов опстанак. Стручњаци процењују да ће током овог века изумрети бар половина, ако не и више светских језика. Уколико деца нису одгојена на одређеном језику, сви трагови језика нестају кроз две генерације. Разлози за напуштање језика су различити и укључују физичко разарање заједнице или средине (кроз болести и временске непогоде), политичке разлоге или, у највећем броју случајева, економску и културну надмоћ јачих и „престижнијих“ језика. Али, шта год био разлог, резултат за човечанство је исти: губитак јединственог ресурса. Кроз рад Савета Европе 1998. године састављена су и ступила на снагу два важна међународна документа. Европска повеља о мањинским и регионалним језицима на снази је у 22* државе чланице; Оквирна конвенција за заштиту националних мањина, која укључује одредбе о мањинским језицима, на снази је у 39* држава чланица. Ови споразуми играју важну улогу у заштити и промовисању језичког богатства Европе. ( *ратификације из 2007. године).
На почетку 21. века сви Европљани живе у вишејезичној околини – свакодневно се сусрећу са великим бројем различитих језика у аутобусу и возу, на телевизији, радију или у новинама, па чак и на етикетама производа у супермаркетима. С тога постоји велика потреба за подизањем нивоа разумевања и свести о разноликости језика Европе, као и фактора који утичу на њихов опстанак и развој. Постоји потреба за развојем интересовања за језике, потреба да се повећа ниво језичке толеранције међу људима. Ово су били само неки од циљева Европске године језика 2001, организоване од стране Савета Европе и Европске Уније. На завршној манифестацији, Комитет министара Савета Европе донео је одлуку да ће се Европски дан језика славити 26. септембра сваке године и да ће имати сличне циљеве.